GDE NESTADE KOMŠILUK?

Šta se to sa nama dešava, kada čak ni mi koji živimo na selu više  ne poznajemo svoj komšiluk? U doba mog detnijstva to je bilo nezamislivo. Svi smo se  nekako zavukli u svoje ljušture, kao da nas one štite od nekog bauka koji vreba iza ćoška. Kako smo  socijalna bića, potrebu za kontaktima sa drugim ljudima nadoknađujemo putem društvenih mreža, zavaravajući se da je to bezbedniji način komunikacije od živog odnosa sa ljudima i da nam oduzima manje vremena u doba sve užurbanijeg življenja. Tačno je da u sferi društvenih mreža  ima sjajnih ljudi sa kojima možemo da uspostavimo prisan odnos, ali bogme  i onih drugih koji nas razočaravaju, onespokojavaju, obmanjuju, kao i u fizičkom svetu. Što smo više konektovani, manje smo u realnosti i propuštamo šanse za uspostavljanje živog ljudskog susreta. Kada to osvestimo, promeni nam se ugao gledanja. Tada počinjemo da primećujemo neke stvari koje su nam i do tada bile dostupne, ali za naše oči nevidljive i da žalimo za izgubljenim vremenom. Neka nama fejsbuka, ali i komšiluka!

Šta nam donosi komšijsko druženje za razliku od „sajber komšiluka“?:

-Ritual zajedničkog ispijanja čaja,  kafe, a bogami i pivkana i radže

-Razmenu i degustaciju aromatičnih kolačića, a ne samo recepata

-Mogućnost da nam se deca druže, dok se  mi družimo, roštiljamo, kuvamo kotlić

-Darivanje  lepog i neponovljivog iskustva našoj deci kroz život sa  ljudima iz istog kraja, koje će im za čitav život  ostati u najlepšem sećanju

-Međusobnu solidarnost (pričuvati dete, pozajmiti so, poveriti se, potražiti utehu, izliti temelje na mobu-šta to beše moba?)

-Bez  paničnog spremanja nereda po kući, radi ostavljanja dobrog utiska, pozvati komšije na  kaficu, mada se nećemo naljutiti ni ako banu  bez najave, kao i mi  kod njih

-Ostaviti im ključeve od kuće pre putovanja na godišnji odbor, poveriti im  brigu o kućnom ljubimcu, živini i stoci, sobnom cveću, a možda i o ostarelom članu porodice

Jednostavno, zar ne, a nema ni mesečne pretplate.

Za kraj, evo jednog od mnogih recepata za krancle koje je moja komšinica koja se odazivala na to ime često mesila, a posebno za svadbe. Na žalost, ne posedujem njen originalni recept.

Recept  za krancle sam preuzela sa Coolinarke, a ukus  i miris vam ne mogu podariti. Zanimljivo je da ni sama ne umem da napravim repliku onih komšinicinih krancli koje sam pohranila u svom sećanju zlata vrednom.

Recept na Coolinarika blogu

KOLIKO NAM JE NOVCA POTREBNO DA BISMO BILI SREĆNI?

Ako neko živi u „ovde i sada“  onda su to, pored dece, prosjaci. Ne mislim na  organizovano prosjačenje od strane makroa. Na umu su mi  mali, „domaći“ prosjaci koji se svakodnevno žicaju za cigarete i pivo. Oni nisu zagledani u budućnost i ne muči ih opasna misao „šta će biti sutra“?. Svoje umne i fizičke kapacitete oni koriste da prežive trenutak i u tome uspevaju, koristeći se sitnim lažima, ali i beskrajnim šarmom kojim opčinjavaju ljude i izazivaju sažaljenje. Na njihovu sreću ima dovoljno plemenitih ljudi koji im izlaze u susret, kao i onih drugih koji to čine iz griže savesti ili sujeverja. Može biti da  je odnos između krajnje bede i blagostanja uređen po nekakvim božanskim zakonima. Pitam se, ko je srećniji-prosjak koji dobija taman onoliko koliko mu je potrebno da preživi trenutak, dišući punim plućima, ili onaj koji živi u izobilju, a svakodnevno se grči, juri, da bi otplatio kredit, da bi zimi  bezecovao letovanje po nižoj ceni, a leti zimovanje, da bi iškolovao decu “ da se ne muče kao on“, da bi  obezbedio „bolju budućnost“ svojim unucima u praunucima?!

Srecica