PORODIČNA ŠARENICA

Divim se ljudima koji mogu da žive sami, ali zaista!

Kada samo pomislim na mogućnost da ostanem sama, makar i na nekoliko nedelja, podiđu me neki žmarci. Pred očima mi promiču slike situacija u kojima nikako ne bih mogla da se snađem. Kositi travnjak ispred kuće, u dvorištu,  bašti, održavati vatru, pogasiti sve sprave brže od munje, kako ih ne bi spržio grom, zameniti osigurač, voziti automobil, popraviti mikser, očistiti slivnik …

Kada samo pomisli da bi mogao da ostane sam, makar na kratko,  podiđu ga neki žmarci. Oprati sudove, razvrstati veš, skuvati ručak, od dinara napraviti dva, upravljati vremenom, održavati higijenu životnog prostora, okupljati porodicu.

Kada samo pomisli da bi mogla da ostane sama na duže od pola dana, našu Isku spopadnu pundravci. Ne bi znala šta bi sa nepodnošljivom lakoćom slobode.

Kada samo pomislimo šta bismo da nam se Iska duže od dve nedelje zadrži negde u gostima, spopadnu nas neki pundravci. Ne bismo znali šta bismo sa nepodnošljivom količinom  slobodnog vremena.

Mi smo jedan nesavršeni, ali ipak organizam sačinjen od muškog mozga, ženskog srca i detinje razuzdane duše. Izukrštani smo, zaplićemo se, rasplićemo po želji i potrebi, pa nanovo zaplićemo i tako tkamo našu jedinstvenu šarenicu koju ostavljamo u amanet svom detetu, da je nastavi po našoj mustri i mustri  onoga kome će svoje srce dati.

Sarenica