SUZE UZ DOPISNICE

Kada doživimo veliki gubitak,osećanja mogu da budu tako intenzivna da biramo da sa njima ne dolazimo u dodir,kako nas ne bi rastrojila.Ona ostaju negde duboko zapretena u nama.Međutim, neki ,makar naizgled sasvim bezazleni, sadržaji mogu da ih potaknu ,tako da ona provale.Ako je tako. Ima 14 godina kako sam izgubila svoju majku.Svakodnevno sam u mislima sa njom i njen duh je prisutan svuda,među svima nama kojima je ona nešto značila.Ipak,njenom preranom smrću moje suze su presahle.Mogu da osetim istinsku tugu,ali ne i da se zdravo isplačem.Žao mi je zbog toga.Baš mi je to nekad polazilo za rukom.

dopisnica

 

Nedavno sam došla u posed dela dopisnica koje je moja majka uredno, jednom nedeljno ,slala svojim roditeljima ,od kojih je ,za nekadašnje pojmove,bila prilično udaljena.To je značilo čitavih dva i po sata vožnje po lošim putevima i u neudobnom automobilu.

Prvo što me je fasciniralo kod  slučajnog uzorka dopisnica koje sam dobila od rodbine ,bila je godina kada su pisane-1977.Naime,ja sam tada bila stara koliko i  moja ćerka trenutno.Simetrije koliko hoćeš!Tako sam saznala da moja ćerka na mene nema gen za jednačine;da sam u istom uzrastu kao i ona poželela da izađem iz mekanih „špilhozni“ i uskočim u farmerice, i to „kao tečine“;da je moja majka takođe patiila od hipotireoze;da je proleće 1977.bilo isto tako kišovito i da je bašta zasejana krajem aprila;da nije samo moj muž polenj za kućne poslove,nego je i moj pokojni otac znao „opasno da se ulenji“;da škola „baš preteruje sa gradivom“;da moja mama pati što nema nikog svog po krvi,sem rođene dece,u mestu življenja,baš kao i ja sada;da je mama brinula sve brige svojih bližnjih, kao što sam i sama lakmus za tugu.

I tu ja PUSTIM SUZU!

Ostavite odgovor