RASTU DECA, A NI JA NE ZAOSTAJEM

U gostima nam je, sada već tradicionalno, moja ljubljena sestričina Teodora. Ona i moja Iska uživaju u raspustu, uprkos vrelinama zbog kojih se topimo kao sveće voštanice (da, zaista me miris znoja na ovim temperaturama podseća na miris  voštanica, ne znam zašto). Primećujem da su moje devojčice „odfrknule“,tj.odjednom sve mogu same,  čak me izjutra bude na posao, same sebi spremaju doručak, bazaju po selu vasceli dan, vozikaju se  bajsovima,a  ja nekako mogu da budem spokojna,  jer verujem u njihovu sposobnost da se same zaštite. S vremena na vreme pomislim: „Bože, ne zanemarujem li ih?!“, dok sa užitkom čitam neku knjigu, a one me  satima ne prekidaju sa „dodaj mi ovo ,šta je ono , smem li to i to.“ Onda  zavirim u dečju sobu i vidim ih, onako zanesene, kako im samo noge vire iz razbacanih gužvica šarenih krpica i kamare kartona, od kojih prave nemoguće kreacije, pa se brzo umirim. Znam, setiće me se kada bude trebalo da se pospremi na kraju balade:)))

Dešava se paradoksalna stvar. Umesto osećaja prolaznosti života usled suočavanja sa činjenicom da su moja deca u familiji, ne samo pomenute žabice, već povelika, ja sve poletnija, žedna novih doživljaja (namerno neću da kažem saznanja) , što je, jelte, svojstveno mladim ljudima. Život je lep !

 

2 mišljenja na „RASTU DECA, A NI JA NE ZAOSTAJEM

  1. Što više odmičeš od početne tačke sve si više svesna paradoksa. Pitam se, pitam se, a i čini mi se, da je taj paradoks samo predrasuda. Jer što ti više vremena ostaje za sebe, to shvataš da više želiš, i krivulja se penje umesto da pada (kako misle ljudi dok su još mladi i dok misle da se u životu ne uživa u srednjim godinama i kasnije). To je i naša predrasuda iz mlađih dana.
    P.s. još uvek nisam ovladala tehnikom prisustva na blogu i aktivne komunikacije. A možda me i FB zbunjuje. Eto npr. ovde nam uspela da lajkujem a na FB jesam.

Ostavite odgovor