SUNCE PRŽI, ALI I NAPAJA

Ovih dana sam u spidu. Trudim se da okončam neodložne poslove, pa da krenem na zasluženi godišnji odmor. Ali, avaj ! Poslovi se otegli kao trakavica, stišću i ne daju dihati. Kada se tome doda aktuelni afrički talas vrućine, svežeg vazduha je još manje. Međutim, ne dam se zbuniti. Posle dugog kišnog perioda eto meni prilike za punjenje „organske solarne baterije“. U subotu, ako Bog da, biću na 15 minuta. Poznavaoci i zagovarači Sungazing-a tvrde da se  sa 15 minuta zurenja u sunce čovek trajno oslobađa  depresije. Želim da verujem u to! Uostalom, nauci je takođe poznata svetlosna terapija u lečenju depresije. Drugo, činjenica je da je najveća stopa samoubistava u Skandinaviji, što se objašnjava malim brojem sunčanih dana u godini.

Nije lako stići do15 minuta, sitnim koracima od po 10 sekundi dnevno, vijati sigurne sate izlaska ili zalaska sunca. Trebalo je izboriti se sa stidom i zebnjom tipa „šta će svet reći“. Najčešće mesto za zurenje bilo je moje dvorište, zatim bašta, ali i Divčibare, nečiji atar, gde su mi noge upadale u krupne brazde, jezero Provala sa neodoljivom peščanom plažom. Ipak, neću vam otkriti sve destinacije, da bih i dalje mogla u samoći da ih koristim i prepustim se nekim svojim molitvama koje mi  čine  jedini sadržaj svesti dok gledam u sunašce.

Šta posle 15 minuta? Ništa. Idemo dalje, do kraja, do 45 minuta i spuštanja na 15! Hoću solarnu bateriju! Ne zanosim se  idejom da sunce može da zameni hranu, niti smatram da se  krećem u pravcu razvoja  natprirodnih sposobnosti. Želim  samo jedno -mir u duši   ,uprkos svemu- teškom poslu, društvenom nemoralu, besparici, klimatskim promenama, GMO, porodičnim brigama i gubicima.