Dinamika mog života je vrlo promenljiva. Ponekad imam dovoljno prostora za sebe i zadovoljenje svih lepih stvari koje duša ište, ali u poslednje dve godine vreme se zgusnulo, pa ne da dihat. Eto to je, dragi moji, bio razlog mog velikog odsustva sa bloga, tog „elektronskog dvorišta“ u kojem mi se duša odmara. Želim nešto lepo da podelim sa vama.
Nedavno me put naneo u jednu staru slovačku kuću. Već na samom ulasku u dvorište posetila sam prijatan miris zabijačke iliti svinjokolje. U kuću se ulazi sa zadnje strane preko šupe. Ispred ulaznih vrata tri stepenika i eto me u kujni. U njoj tri žene, tri generacije, uredno povezanih marama i čistih kecelja. Najstarija od njih, u crnini, minijaturna baka od preko devedeset leta, bistrog uma, sedi pored „Smederevca“ i greje izrađena krsta. Doputovala je iz drugog sela da makar fizički podrži porodični ritual zabijačke u domu svoje ćerke, sada nejake starice čije lice svedoči o relativnosti kalendarskih godina. Iza najstarije, dobrodržeće bake, je ložište seljačke peći. Druga po starini seljanka, oronula ali istrajna, stoji u niši i prži svinjsku džigericu umotanu u plućnu maramicu . Ne da se ta, uprkos bolesti, još uvek se ona za sve pita u kući, a tako će, čini se, biti dok ne sklopi oči. Najmlađa dama stara četrdeset leta razrokog ali blagog pogleda poji majstore koji pune kobasice i kulenje, zahvatajući svojim maljavim ručerdama vatreno- crveno mleveno meso iz drvenog korita . Polutke koje tek čekaju na nemilosrdni proces mlevenja leže u špaliru na belim plahtama duž dugačkog zastakljenog hodnika.“Bože, otkad nismo imali svinjokolju?! A moja ćera bi to baš volela“! , pomislih u sebi. Na zidovima živopisni moleraj. Sve miriše na ono naše što nekad bejaše. Zapravo, neverovatno podseća na moje detinjstvo , na rodnu kuću moje majke u Melencima. Ista , potpuno istovetna arhitektura, raspored prostorija, seljačka peć u dnevnoj sobi, sa ložišem u kuhinji, moleraj na zidovima, pa čak i šupa na istom mestu iz koje se penje na tavan drvenim merdevinama sa širokim gazištem. Dugačak zastakljen hodnik koji se za slavlja pretvara u trpezariju. Arhitekrura logična, iznikla iz potreba vojvođanskog seljaka.
Moj deda Emil je takođe imao goleme, maljave šake kojima je muljao meso za kobasice i ja sam obožavala da čučim pored njega i piljim u njegove ručerde koje je rad istesao, pa da nisu bile rutave, više bi ličile na neku priključnu mašinu . Snažne ruke seljačke! Moja baba Zagorka je ložila „Smederevac“, čokanjem, ali i seljačku peć, kukuruzovinom, i ćesto spremala svojim unucima najdivniji doručak – krompir sa krvavicom u „pleku“. Njene šake su za razliku od dedinih bile sitne, predisponirane da pripadaju nekoj gospodični, ali od kućanskih poslova toliko izraubovane da nokte nikada nije morala da seče- turpijao ih je posao. Zato nama unukama nije dozvoljavala da svoje mnogo prljamo, naročito ne ljuštenjem mladog krompira- to nikako! Izbijalo je iz nje gospodstvo, iako je živela srećnim seoskim životom sa svojim Emilom. Da, štrikala je brže od štrikaće mašine. Spretne ruke seljačke!
Babine i dedine kuće više nema, ali ostale su ove fotografije koje sam sačinila neposredno pred rušenje omiljenog mi zdanja. Pored fotografija kao nepobitnog svedoka prohujalog vremena, slučajna poseta slovačkoj kući pobudila je u meni živo (ejdetsko ) sećanje na pastoralno detinjstvo. Da, istina je, stara vojvođanska kuća je sinonim za ušuškanost, toplinu, sitost, sigurnost, smirenost , harmoniju. Blago onom ko je ima, kuću ili hižu , isto je.
