„MLADUNCI“ POJMA NEMAJU

Ne znam kako vi, ali ja se živo sećam svoje osnovne škole i znam da mi je najteži bio treći razred. Imala sam muke sa matematikom. Naročito nisam mogla da ukapiram pretvaranje mera- Koliko grama staje u jedan kilogram i koliko centilitara u jedan litar?  Moj tata, odličan matematičar i fizičar, pokušavao je, doduše na hladno inžinjerski, nepedagoški način, da mi objasni sistem, ali nije vredelo  sve dok nisam mentalno sazrela da primim znanje, a tada mi se sve lepo složilo u glavi.

Moja devojčica sada pohađa treći razred,a ja doživljavam deja vu (već viđeno). Možda joj je lakše utoliko što ja nisam tata koji podučava, a nisam ni inžinjer, nego mama- psiholog sa predavačkim iskustvom. Nadam se da je usvojila sistem, ali videćemo kako će da prođe na kontrolnom iz matiša.

Zašto ja tako emotivno preživljavam njene provere znanja? Kako je bilo mojoj majci? Da li sve majke strepe kao ja i da li smo mi, najnovija generacija roditelja, razmazili svoju decu do te mere da mislimo da je njihova škola naša odgovornost?

Pitam se šta bi bilo kada bih, recimo, pustila svoju devojčicu da potpuno samostalno uči, da je samo tu i tamo ovlaš ispitam i kontrolišem da li redovno izrađuje domaće zadatke. Koliko bi bilo štete ( u smislu pada školskog postignuća ), a koliko koristi ( u smislu bržeg osamostaljivanja)?. Ne mogu da procenim taj odnos. Još uvek sam kao ptica  koja kljuka svoje mladunče sa hranom zvanom školsko gradivo- žvakoljim ga, analiziram, odvajam bitno od nebitnog, pravim šeme. Sve mislim da će mi u odluci o pravom vremenu za odvikavanje od „kljukanja“ pomoći moj materinski instinkt, a možda će neke signale da mi pošalje i samo moje „mladunče“.

2 mišljenja na „„MLADUNCI“ POJMA NEMAJU

  1. Smatram da je to krajnje individualna stvar, i da zavisi od deteta. Moji roditelji nikada sa mnom nisu radili, eventualno su mi kontrolisali domaće zadatke u prvom polugodištu prvog razreda. Još od obdaništa sam išla na engleski jezik (ja sam izrazila želju, a postojala je mogućnost u vrtiću), tako da sam se navikla na aktivno učenje još u tom periodu. Recimo, kada sam bila u srednjoj školi, otac čak nije znao ni gde mi je gimnazija do moje III godine, nije bilo nikakve potrebe za tim. Normalno i bez ikakvih problema sam završila i osnovnu, i 2 srednje škole paralelno, kao i fakultet (2 odseka) – u roku. Ali smo se, recimo, mojim mlađim bratom i njegovom školom svi u kući bavili non stop. Od domaćih zadataka, preko zajedničkog učenja i sl. Tako da definitivno verujem da je stvar krajnje individualna. I iz ličnog iskustva, a i kao pedagog.

Ostavite odgovor