Dragi moji, obećala sam recepte za zimnicu u sledećem postu, ali posao oko brzinske zimnice se baš odužio, a moje derište viče: „Peci još paprike“! I tako, dok spremam zimnicu, ne dozvoljavam da život protiče mimo mene, pa beležim značajne trenutke. Zimnice će biti i sledeće godine, ali ne možeš dva puta zagaziti u istu reku.
Odjednom primećujem da moja devetoipogodišnja curica nije više tako mala. Setim se kultne rečenice iz jedne od omiljenih serija mog detinjstva- „Smogovci“ Hrvoja Hitreca na račun puberteta, koja po svojoj značenjskoj zbrkanosti sjajno simboliše zbunjenost roditelja pubertetlija, ali i same dece koja ulaze u pubertet.
Kaže ovako:“Oni su mali, ali su veliki, odnosno, hoću reći, nisu više mali, ali su dosta veliki da ne budu mali“
Koji je prvi znak koji pravi razliku između detinjstva i pretpuberteta? Da li su to stidljive naznake sekundarnih polnih karakteristika kod deteta ili se na ponašajnom planu pre toga dešavaju neke promene? Moja curica ima običaj da kaže:“Vidiš, odrastam“! kada uspeva da iskontroliše bes, prvi put sama sebi ispegla majicu ili izvede neki apstraktni zaključak. Neka deca, dakle, pre roditelja uočavaju sopstvene razvojne promene koje ih intenzivno uvode u svet odraslih. Nezgrapna su i telesno i psihološki, u obući po meri odraslih, a sa maštom po meri deteta. Zaljubljena su, a još uvek se igraju sa lutkicama i autićima. U društvu su neustrašiva, a plaše se mraka i grmljavine. Uveliko spavaju sama u svojoj sobi, ali obožavaju da se zavuku kod mame i tate u postelju. Imaju intenzivnu potrebu za druženjem sa vršnjacima, ali ih mame i tate „razvoze po kućama“. Njihova ličnost još nije formirana, ali, na sreću ili na žalost, već su usvojila manire ponašanja po modelima na koje su se ugledala (najčešće su to roditelji, ali i vršnjaci, mediji) i vrednosni sistem. Buntovna su, ali i vrlo osetljiva na svaku kritiku. U jednom momentu su gruba, a u drugom laka na suzama. Znaju šta neće, ali nemaju jasnu svest o tome šta hoće. Mala deca su im dosadna, a oni starijima od sebe.Teško je pogoditi kakav rođendanski poklon bi ih zaista obradovao i da li bi se razočarala ako to ne bi bila igračka.
Nije nimalo lako našoj „maloj, a velikoj deci“. Razumimo ih i kada ona ne mogu da razumeju nas. Setimo se da smo i sami prošli tu razvojnu fazu i da se zbog nekih momenata možda i sada zacrvenimo od stida. Sada kreće prava borba za očuvanje roditeljskog autoriteta i bliskosti sa detetom, samostalna, ili uz stručnu pomoć i vođenje. Puno sreće, što i sebi želim!
Istina!!!