PORODIČNI RITUALI

Ovih dana proslavili smo svetog Arandjela, bez velike tenzije, sa umerenim brojem gostiju, bliske rodbine i prijatelja. Iskreno, ne volim gužvu i buku, „paradu pijanstva i kiča“. Pogubim se u tom metežu. Tada se po pravilu zaboravlja na povod okupljanja, a domaćica nema vremena da se posveti gostima, nego samo obleće tamo-amo, prinosi, odnosi, pirka suđe, ponovo prinosi, odnosi, sve vreme pitajući se da li ce sve proteći u redu, da li će biti dovoljno hrane ,da li će zadovoljiti svačiji ukus? Sva ta opterećujuća pitanja se mogu izbeći ili bar svesti na minimum ako se proslava  oranizuje u najužem  krugu najbliskijih.. Oni nam sigurno neće zameriti ako je supa malo slanija, pečenje prepečeno ili nedopečeno, kolači kupovni ili domaći i tome slično.

Ne bih želela da pomislite kako sam ja protivnik porodičnih rituala. Ni slučajno! Oni su magnet za okupljanje najbliskijih, kako u dobru, tako i u zlu. Rituali nas provode kroz vremenski tunel našeg ličnog i porodičnog života. Može se slobodno reći da je razmak između dva rituala merna jedinica vremena porodice, iako nije matematički precizna. Život se odvija između dva rituala. Rituali oslobađaju nakupljeni stres koji proživljavamo u međuvremenu, daju priliku da se izmirimo sa bližnjima, da se prisetimo koliko su važni ljubav i porodična sloga.

Svi mi imamo potrebu da ovekovečimo porodične proslave, pa pribegavamo njihovom fotografisanju. U eri analognog filma koji je bio ograničen na samo, ako se ne varam, trideset dva snimka, a kvalitet fotografija zavisio od veštine fotografa i laboratorijskih uslova u kojima su se one razvijale, vrlo se štedelo na škljocanju fotoaparatom i trudilo se da se zabeleže najreprezentativniji trenuci nečijeg  ličnog i porodičnog života. Tako nastale fotografije poređane u foto-albume činile su živopisnu retrospektivu porodičnog istorijata. Fotografije, vremenom izbledele,bile su i ostale sjajan  dokument jednog vremena, jedne epohe.

U savremeno doba dominira digitalna fotografija. Sada je digitalni fotoaparat, ili bar mobilni sa opcijom fotografisanja, dostupan skoro svima. Škljoca se svakodnevno, bez povoda i iz čiste dosade ( češće ) i sa povodom (ređe). Fotografije su bagatelisane i više ne služe samo onoj prvobitnoj svrsi- dokumentovanju značajnih životnih trenutaka. Mnoga današnja deca, uključujući i moje, nemaju foto-albume koji se mogu dodirnuti. Njihove fotografije pohranjene su u računarima i razvrstane po folderima. Teško je napraviti izbor onih najzanimljivijih, jer  ih je tušta i tma. Ako se i napravi  neka selekcija i objave se, recimo, na fejsbuku, upada se u drugu zamku. Vremenom se nagomilava mtnoštvo dočeka Novih godina, krsnih slava, dečjih rođendana i ostalih svetkovina.  Sve jedno drugom nalik, samo deca rastu, a mi starimo.

Šta je ono što nepogrešivo ostavlja  živopisni trag u vremenu?  Mislim da su to naša proživljena iskustva kao i sećanja, od najranijeg doba pa do poznih godina, sećanja na nama najmilije, prizore, mirise kojima je odisao naš dom, emocionalnu porodičnu klimu. Ovo se putem običaja,  rituala i mitova  prenosi na nova pokolenja-naš narod bi  jednostavno rekao-s kolena na koleno.

Ostavite odgovor