BEZUSLOVNA LJUBAV

Sećate se mog ranijeg članka o „multipraktik deci“? E pa, moja ćerka spada u tu grupu. Pored karatea i folklora, od ove školske godine pohađa i nižu muzičku školu-odsek klavir. Moram da priznam da sam strepela kako će da uklopi sve te obaveze, pa još udovolji školskim zahtevima, ali hajde. U početku je sve lepo klapalo. Tata je bio zadužen za prevoženje od tačke A do tačke B, od tačke B do tačke C  i tako u krug. Ja sam bila zadužena za podsticaj  i emocionalnu podršku. Uživala sam posmatrajući je kako svojim nežnim prstićima prebira po dirkama klavira i kako brzo napreduje u izvođenju sve složenijih etida. Onda je usledio godišnji koncert KUD-a , pa prvi javni nastup klase u svečanoj sali muzičke škole, zatim polaganje za crveni pojas. Mama, tata i baka u publici , suze radosnice, fotografisanje i snimanje događaja za  uspomenu.  Niko srećniji i ponosniji od nas.! A gde je u svemu tome naša devojčica? Rukovođena svojim istančanim materinskim instinktom, prva sam primetila promene u njenom raspoloženju. Sustigao ju je umor. Počela je da shvata da je nužno da se odrekne nekih aktivnosti, ali kojih kada joj je do svega stalo? Dugo  u noći smo  razgovarale o njenim mukama, a onda , pošto nismo našle  rešenje, zajedno došle do zaključka da je jedino važno da ona bude srećna. Na raspolaganju su joj čitave tri nedelje zimskog raspusta da odvaže prioritete. Ja ću da podržim svaki njen izbor.

Slatke su to muke.  Ljubi je majka kao prvi put kada ju je ugledala, čednu i  lišenu svih iskustava!

Ostavite odgovor