РАЗВОД ЈЕ МАЛА СМРТ

Сваки развод је мала смрт, а ево и зашто. Особе  у брак са собом уносе  „пртљаг“ свог  дотадашњег живота који  их је обликовао и тако две независне индивидуе са  својим  навикама, културом живљења, породичном традицијом, системом вредности, плету свој микрокосмос. Њих двоје  морају да се потруде да значајан део свог  личног подреде малом  породичном колективу.  Тада имају услова да изграде заједништво  које их разликује и штити од остатка света. У једном таквом микрокосмосу рађа се клица нове животне форме коју обликује то „двојство“. Супружници чак почињу да личе једни на друге,  јер им се нивелишу навике, животни ритмови, ставови и мисаони токови. Многима од њих рађају се деца као круна тог „двојства“. Она су по природи недељива. У њих се слива генетско, архетипско и психолошко наслеђе родитеља .

Разводи бракова и раскиди ванбрачних заједница попримили су епидемијске размере. Од свечарског венчања до бурног развода кратак је пут. Разлози за развод су многобројни. Једни су драстични (као што је насиље у породици). Други су последица непревазиђених културолошких различитости породица порекла чији утицај пробија границе брака. Неки су изазвани дубоко личним разлозима (искривљеном представом о браку и партнерској љубави, неприлагодљивошћу, незрелошћу за брак и породични живот)…

Без обзира на узроке занемарљив је број лаганих развода. Они врло често доводе до драматичних ситуација. Кад се разбије брачна фузија, ослобађа се огромна енергија, дешава  се „ нуклеарни распад“. Свако ко се налази у непосредној близини  бива „озрачен“ том разорном енергијом, у првом реду заједничка деца. Социјални радници који су ангажовани у судским постпуцима бракозазвода такође могу да сведоче о разоном дејству те „експлозије“ засићене емоцијама беса, мржње, зависти, туге, очаја, страха.

На жалост, не постоји ритуал који би супружнике спровео из тог  „двојног“ стања у стање „нове индивидуалности“. Постоје верски и фолклорни ритуали који олакшавају улазак у брак,  нуде јасан след и поредак,  дају виши, духовни смисао браку. Брак је света тајна или барем институција. Развод је, међутим, нов друштвени фемомен који нема упориште у религији и традицији народа.

За очекивати је да ће се створити нова обичајна норма  која ће олакшати пролазак кроз развод, односно раскид супружничког односа. Пошто се обичајне норме споро развијају, гледано из временске перспективе једне генерације, потребно је да струка установи својеврсни „водич“ за развод. То би  супружницима  у разводу помогло да смање степен настале трауме по њих и по децу. Можда би неки од њих, суочивши се са последицама развода, схватили да је са психолошког становишта „исплатвије“ да превазиђу проблеме који су довели до развода,  јер сваки је развод умирање без могућности жаловања.