FOLDER ZA SEĆANJA

Svaki dan je tako isti, a opet različit od svih prethodnih. Sačinjen je od mnogo malih trenutaka sreće, tuge, uzbuđenja, strepnje, potonuća i uzleta. Svaki peživljeni dan je jedna mala smrt, a svako jutro novo rađanje.

Volim da započnem dan sa telesnim vežbama. Upražnjavam PET TIBETANACA. Pustim neku opuštajuću muziku i snabdem se neophodnom energijom za nastupajući dan, koliko god težak on bio. Ipak, ne vežbam svakodnevno i žao mi je zbog toga. Valjalo bi da poradim na boljoj organizaciji vremena.

Moj posao crpi puno energije. Nije zahvalno  najdirektnije zadirati u tuđe, male živote i nametati pravila ponašanja koja je društvo proglasilo za poželjna. Sigurna sam da svako ima debele razloge za život kakav živi, ali zakon je zakon i služba je služba. Kada se sa posla vratim u svoj skromni dom,  neophodan mi je jedan period od sat-dva  da se resetujem i uđem u nove, meni draže uloge- žene, majke, domaćice, prijateljice, uloge koje sama kreiram. Onda se razmašem i žongliram. Kuvam i pišem; vodeći dete na klavir u kulturni centar u susednoj prostoriji dogovaram gostovanje u TV emisiji; paralelno sa detetom i sama zdušno učim nemački, za zlu ne trebalo; dok se sa mužem konsultujem oko tehnikalija u vezi sa upravljanjem blogom, ja se sa njim nežno svađam i tako održavamo bliskost:)))

Svakog dana iznedrim novi pačvork od doživljaja i aktivnosti. Samo mi je žao što ne mogu sve da ih pohranim u sećanju. Možda bi samo trebalo da otvorim novi folder, odnosno dva foldera, za službene i poslovne doživljaje, što da se mešaju. Moraću da pitam mog muža za savet oko toga. Već osećam da ćemo da se posvađamo  :)))

 

 

„MLADUNCI“ POJMA NEMAJU

Ne znam kako vi, ali ja se živo sećam svoje osnovne škole i znam da mi je najteži bio treći razred. Imala sam muke sa matematikom. Naročito nisam mogla da ukapiram pretvaranje mera- Koliko grama staje u jedan kilogram i koliko centilitara u jedan litar?  Moj tata, odličan matematičar i fizičar, pokušavao je, doduše na hladno inžinjerski, nepedagoški način, da mi objasni sistem, ali nije vredelo  sve dok nisam mentalno sazrela da primim znanje, a tada mi se sve lepo složilo u glavi.

Moja devojčica sada pohađa treći razred,a ja doživljavam deja vu (već viđeno). Možda joj je lakše utoliko što ja nisam tata koji podučava, a nisam ni inžinjer, nego mama- psiholog sa predavačkim iskustvom. Nadam se da je usvojila sistem, ali videćemo kako će da prođe na kontrolnom iz matiša.

Zašto ja tako emotivno preživljavam njene provere znanja? Kako je bilo mojoj majci? Da li sve majke strepe kao ja i da li smo mi, najnovija generacija roditelja, razmazili svoju decu do te mere da mislimo da je njihova škola naša odgovornost?

Pitam se šta bi bilo kada bih, recimo, pustila svoju devojčicu da potpuno samostalno uči, da je samo tu i tamo ovlaš ispitam i kontrolišem da li redovno izrađuje domaće zadatke. Koliko bi bilo štete ( u smislu pada školskog postignuća ), a koliko koristi ( u smislu bržeg osamostaljivanja)?. Ne mogu da procenim taj odnos. Još uvek sam kao ptica  koja kljuka svoje mladunče sa hranom zvanom školsko gradivo- žvakoljim ga, analiziram, odvajam bitno od nebitnog, pravim šeme. Sve mislim da će mi u odluci o pravom vremenu za odvikavanje od „kljukanja“ pomoći moj materinski instinkt, a možda će neke signale da mi pošalje i samo moje „mladunče“.

ONI SU MALI, ALI SU VELIKI

Dragi moji, obećala sam recepte za zimnicu u sledećem postu, ali posao oko brzinske zimnice se baš odužio, a moje derište viče: „Peci još paprike“!  I tako, dok spremam zimnicu, ne dozvoljavam da život protiče mimo mene, pa beležim značajne trenutke. Zimnice će biti i sledeće godine, ali ne možeš dva puta zagaziti u istu reku.

Odjednom primećujem da moja devetoipogodišnja curica nije više tako mala. Setim se kultne rečenice iz jedne od omiljenih serija mog detinjstva- „Smogovci“ Hrvoja Hitreca na račun puberteta, koja po svojoj značenjskoj zbrkanosti sjajno simboliše zbunjenost roditelja pubertetlija, ali i same dece koja ulaze u pubertet.

Mala-Velika-moja

Nastavite sa čitanjem