BEZUSLOVNA LJUBAV

Sećate se mog ranijeg članka o „multipraktik deci“? E pa, moja ćerka spada u tu grupu. Pored karatea i folklora, od ove školske godine pohađa i nižu muzičku školu-odsek klavir. Moram da priznam da sam strepela kako će da uklopi sve te obaveze, pa još udovolji školskim zahtevima, ali hajde. U početku je sve lepo klapalo. Tata je bio zadužen za prevoženje od tačke A do tačke B, od tačke B do tačke C  i tako u krug. Ja sam bila zadužena za podsticaj  i emocionalnu podršku. Uživala sam posmatrajući je kako svojim nežnim prstićima prebira po dirkama klavira i kako brzo napreduje u izvođenju sve složenijih etida. Onda je usledio godišnji koncert KUD-a , pa prvi javni nastup klase u svečanoj sali muzičke škole, zatim polaganje za crveni pojas. Mama, tata i baka u publici , suze radosnice, fotografisanje i snimanje događaja za  uspomenu.  Niko srećniji i ponosniji od nas.! A gde je u svemu tome naša devojčica? Rukovođena svojim istančanim materinskim instinktom, prva sam primetila promene u njenom raspoloženju. Sustigao ju je umor. Počela je da shvata da je nužno da se odrekne nekih aktivnosti, ali kojih kada joj je do svega stalo? Dugo  u noći smo  razgovarale o njenim mukama, a onda , pošto nismo našle  rešenje, zajedno došle do zaključka da je jedino važno da ona bude srećna. Na raspolaganju su joj čitave tri nedelje zimskog raspusta da odvaže prioritete. Ja ću da podržim svaki njen izbor.

Slatke su to muke.  Ljubi je majka kao prvi put kada ju je ugledala, čednu i  lišenu svih iskustava!

„U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“

 

Razmišljam o svima onima koji nose neko teško breme, a opet se ne predaju, o borcima koji prkose bolesti, invalidnosti i drugim nedaćama koje su ih zadesile. Šta im daje snagu, odakle crpe volju? Verovatno su odustali od pitanja „Zašto je to baš mene moralo da snađe?“ Svako od nas ima svoju vrednost i svrhu postojanja. Svi smo mi samo mali, a tako važan deo Univerzuma i povezani smo u jedinstven sistem. Opraštajmo drugima, ali negujmo i sebe i budimo zahvalni Bogu što postojimo. Ako prihvatimo sebe, razvicemo odbrabeni mehanizam prema zlobnicima koji grade svoje samopouzdanje na tuđoj muci i pričaju unaokolo o njihovim slabostima kao o nekakvoj senzaciji. Nije ih teško razotkriti, iako ponekad glumatanju dušebrižništvo. Neka je i njima Bogu prosto!

„STOČIĆU,POSTAVI SE !“

Poslednjih nedelja mahom sve žene iz mog okruženja pričaju o zimnici, a ja u hibernaciji. Ono, shvatam da je voćna godina. Osvrnem se oko sebe- grane od šljiva se otrembesile do zemlje pod težinom plodova, jabuke rodile kao šuga. Gazda Sale prikuplja opale voćke za rakiju. Kraj našeg kazana za rakiju koji je ručni rad mog pokojnog oca, majtora Boleta, gužvanjac. Svakodnevno neko od ortaka peče rakiju, a bogami i jedna žena, naoko krhka i nežna, ali „umjetna“, što bi rekla Saletova pokojna baba Soja iz Like. A tek što ta „umjetna“ žena sprema lovačku večeru- u prevodu slaninu na ražnju u vekni prepečenog hleba- mljacika! Tako vreme  otkucava tika-taka i u jednom momentu -klik! Moj skupljački nagon  kreće da se budi. Zauzimam  niski start i krećem da pravim zimnicu. Pre nekoliko dana ispekla sam paprike, pa napravila kompot od bresaka. Juče sam stavila turšiju i skuvala paprike u medu, a večeras ću da turim u rernu ajvar sa senfom i neka se krčka celu noć do zore u Metalčevom pekaču.

Zašto stavljam zimnicu? Zato što ne moram. Dok sam mislila da moram, jer svi drugi su već počeli da je stavljaju, baš nisam mogla da se pokrenem, Kada sam uhvatila malo vazduha i oslušnula sebe i svoje instinkte, sagledala sam šta je našoj porodici zaista potrebno od sve te silne zimnice o kojoj mi Balkanci tako rado i strasno pričamo. Sem toga, zaključila sam da za mene definitivno nisu nikakvi kazani, Smederevci, generalno ništa kabasto i grubo, iako sam krupna i temeljna žena. Kanda nisam „umjetna“. Ne volim ni letnju kujnu, iako je imam. Pripadam novom dobu. Volim, brate, svoju malu savremenu kuhinju, električni štednjak,tj. rernu u kojoj pečem papriku, ajvar, pekmez, kuvam kompot od bresaka. Tako mogu  istovremeno da očuvam kontakt sa ostatkom porodice, da vezujem raznorodne poslove sa kojima žongloram u toku dana (pomoć detetu oko učenja, spremanje kuće, kratki pogled na fejsbuk i td.) i da konačno stvorim iluziju da se zimnica sama od sebe sprema- kao iz one priče  „Stočiću postavi se“.U sledećem postu pomenuti recepti. Dotle, pozdrav!

 

Gospodja nesavrsena

Drage dame, a i gospodo, varate se ako mislite da sam savršena majka, domaćica i trudbenica. Kao, sve stižem- vaspitavam dete, vodim firmu, pišem blog, kuvam, pripremam zimnicu, perem, peglam, radim baštu, zalivam muža, pišem projekte…. Da, ali ima dana kada sam na energetskoj rezervi i kada bih najrađe u hibernaciju, za razliku od “ Ljutitog mečeta “ Brane Crnčevića koje „neće da spava, neće i tačka,što ne spavaju zec i mačka i ptica iznad naših glava, zašto ne spava“?! U čemu je poenta? Ne upoređivati se ni sa kim, pratiti svoj ritam i lične sklonosti.Toliko od mene, za sada, uz ilustrativnu  muziku moje omiljene ZAZ, dok  napolju trenutno dobuje kiša. Pozdrav, do nove inspiracije.