PORODIČNA ŠARENICA

Divim se ljudima koji mogu da žive sami, ali zaista!

Kada samo pomislim na mogućnost da ostanem sama, makar i na nekoliko nedelja, podiđu me neki žmarci. Pred očima mi promiču slike situacija u kojima nikako ne bih mogla da se snađem. Kositi travnjak ispred kuće, u dvorištu,  bašti, održavati vatru, pogasiti sve sprave brže od munje, kako ih ne bi spržio grom, zameniti osigurač, voziti automobil, popraviti mikser, očistiti slivnik …

Kada samo pomisli da bi mogao da ostane sam, makar na kratko,  podiđu ga neki žmarci. Oprati sudove, razvrstati veš, skuvati ručak, od dinara napraviti dva, upravljati vremenom, održavati higijenu životnog prostora, okupljati porodicu.

Kada samo pomisli da bi mogla da ostane sama na duže od pola dana, našu Isku spopadnu pundravci. Ne bi znala šta bi sa nepodnošljivom lakoćom slobode.

Kada samo pomislimo šta bismo da nam se Iska duže od dve nedelje zadrži negde u gostima, spopadnu nas neki pundravci. Ne bismo znali šta bismo sa nepodnošljivom količinom  slobodnog vremena.

Mi smo jedan nesavršeni, ali ipak organizam sačinjen od muškog mozga, ženskog srca i detinje razuzdane duše. Izukrštani smo, zaplićemo se, rasplićemo po želji i potrebi, pa nanovo zaplićemo i tako tkamo našu jedinstvenu šarenicu koju ostavljamo u amanet svom detetu, da je nastavi po našoj mustri i mustri  onoga kome će svoje srce dati.

Sarenica

 

 

PORODIČNI RITUALI

Ovih dana proslavili smo svetog Arandjela, bez velike tenzije, sa umerenim brojem gostiju, bliske rodbine i prijatelja. Iskreno, ne volim gužvu i buku, „paradu pijanstva i kiča“. Pogubim se u tom metežu. Tada se po pravilu zaboravlja na povod okupljanja, a domaćica nema vremena da se posveti gostima, nego samo obleće tamo-amo, prinosi, odnosi, pirka suđe, ponovo prinosi, odnosi, sve vreme pitajući se da li ce sve proteći u redu, da li će biti dovoljno hrane ,da li će zadovoljiti svačiji ukus? Sva ta opterećujuća pitanja se mogu izbeći ili bar svesti na minimum ako se proslava  oranizuje u najužem  krugu najbliskijih.. Oni nam sigurno neće zameriti ako je supa malo slanija, pečenje prepečeno ili nedopečeno, kolači kupovni ili domaći i tome slično.

Ne bih želela da pomislite kako sam ja protivnik porodičnih rituala. Ni slučajno! Oni su magnet za okupljanje najbliskijih, kako u dobru, tako i u zlu. Rituali nas provode kroz vremenski tunel našeg ličnog i porodičnog života. Može se slobodno reći da je razmak između dva rituala merna jedinica vremena porodice, iako nije matematički precizna. Život se odvija između dva rituala. Rituali oslobađaju nakupljeni stres koji proživljavamo u međuvremenu, daju priliku da se izmirimo sa bližnjima, da se prisetimo koliko su važni ljubav i porodična sloga.

Svi mi imamo potrebu da ovekovečimo porodične proslave, pa pribegavamo njihovom fotografisanju. U eri analognog filma koji je bio ograničen na samo, ako se ne varam, trideset dva snimka, a kvalitet fotografija zavisio od veštine fotografa i laboratorijskih uslova u kojima su se one razvijale, vrlo se štedelo na škljocanju fotoaparatom i trudilo se da se zabeleže najreprezentativniji trenuci nečijeg  ličnog i porodičnog života. Tako nastale fotografije poređane u foto-albume činile su živopisnu retrospektivu porodičnog istorijata. Fotografije, vremenom izbledele,bile su i ostale sjajan  dokument jednog vremena, jedne epohe.

U savremeno doba dominira digitalna fotografija. Sada je digitalni fotoaparat, ili bar mobilni sa opcijom fotografisanja, dostupan skoro svima. Škljoca se svakodnevno, bez povoda i iz čiste dosade ( češće ) i sa povodom (ređe). Fotografije su bagatelisane i više ne služe samo onoj prvobitnoj svrsi- dokumentovanju značajnih životnih trenutaka. Mnoga današnja deca, uključujući i moje, nemaju foto-albume koji se mogu dodirnuti. Njihove fotografije pohranjene su u računarima i razvrstane po folderima. Teško je napraviti izbor onih najzanimljivijih, jer  ih je tušta i tma. Ako se i napravi  neka selekcija i objave se, recimo, na fejsbuku, upada se u drugu zamku. Vremenom se nagomilava mtnoštvo dočeka Novih godina, krsnih slava, dečjih rođendana i ostalih svetkovina.  Sve jedno drugom nalik, samo deca rastu, a mi starimo.

Šta je ono što nepogrešivo ostavlja  živopisni trag u vremenu?  Mislim da su to naša proživljena iskustva kao i sećanja, od najranijeg doba pa do poznih godina, sećanja na nama najmilije, prizore, mirise kojima je odisao naš dom, emocionalnu porodičnu klimu. Ovo se putem običaja,  rituala i mitova  prenosi na nova pokolenja-naš narod bi  jednostavno rekao-s kolena na koleno.

„MLADUNCI“ POJMA NEMAJU

Ne znam kako vi, ali ja se živo sećam svoje osnovne škole i znam da mi je najteži bio treći razred. Imala sam muke sa matematikom. Naročito nisam mogla da ukapiram pretvaranje mera- Koliko grama staje u jedan kilogram i koliko centilitara u jedan litar?  Moj tata, odličan matematičar i fizičar, pokušavao je, doduše na hladno inžinjerski, nepedagoški način, da mi objasni sistem, ali nije vredelo  sve dok nisam mentalno sazrela da primim znanje, a tada mi se sve lepo složilo u glavi.

Moja devojčica sada pohađa treći razred,a ja doživljavam deja vu (već viđeno). Možda joj je lakše utoliko što ja nisam tata koji podučava, a nisam ni inžinjer, nego mama- psiholog sa predavačkim iskustvom. Nadam se da je usvojila sistem, ali videćemo kako će da prođe na kontrolnom iz matiša.

Zašto ja tako emotivno preživljavam njene provere znanja? Kako je bilo mojoj majci? Da li sve majke strepe kao ja i da li smo mi, najnovija generacija roditelja, razmazili svoju decu do te mere da mislimo da je njihova škola naša odgovornost?

Pitam se šta bi bilo kada bih, recimo, pustila svoju devojčicu da potpuno samostalno uči, da je samo tu i tamo ovlaš ispitam i kontrolišem da li redovno izrađuje domaće zadatke. Koliko bi bilo štete ( u smislu pada školskog postignuća ), a koliko koristi ( u smislu bržeg osamostaljivanja)?. Ne mogu da procenim taj odnos. Još uvek sam kao ptica  koja kljuka svoje mladunče sa hranom zvanom školsko gradivo- žvakoljim ga, analiziram, odvajam bitno od nebitnog, pravim šeme. Sve mislim da će mi u odluci o pravom vremenu za odvikavanje od „kljukanja“ pomoći moj materinski instinkt, a možda će neke signale da mi pošalje i samo moje „mladunče“.

ONI SU MALI, ALI SU VELIKI

Dragi moji, obećala sam recepte za zimnicu u sledećem postu, ali posao oko brzinske zimnice se baš odužio, a moje derište viče: „Peci još paprike“!  I tako, dok spremam zimnicu, ne dozvoljavam da život protiče mimo mene, pa beležim značajne trenutke. Zimnice će biti i sledeće godine, ali ne možeš dva puta zagaziti u istu reku.

Odjednom primećujem da moja devetoipogodišnja curica nije više tako mala. Setim se kultne rečenice iz jedne od omiljenih serija mog detinjstva- „Smogovci“ Hrvoja Hitreca na račun puberteta, koja po svojoj značenjskoj zbrkanosti sjajno simboliše zbunjenost roditelja pubertetlija, ali i same dece koja ulaze u pubertet.

Mala-Velika-moja

Nastavite sa čitanjem

„MULTIPRAKTIK“ DECA

Počela je nova školska godina, a sa njom i bogata ponuda raznoraznih sportskih i kulturnih aktivnosti namenjenih našoj deci (naravno, ne u sklopu škole kao što je to bilo u dobra stara vremena). Kako napraviti pravi izbor za svoje dete? Jako je važno da osluškujemo njegove potrebe i sklonosti ,a ne samo da ga pitamo šta želi, jer ono može da poželi da se bavi nečim samo iz razloga što tu aktivnost upražnjava većina vršnjaka, ili možda njegov najbolji prijatelj. Sem što je važno da se sa svako dete izabere aktivnost koju ono voli i sa kojom istinski želi da se bavi, jednako je važno da se ne preteruje sa brojem aktivnosti, naročito ukoliko iza toga stoje neispunjene lične ambicije roditelja koje potomci imaju zadatak da nadoknade.To će deca kad-tad da shvate kao nametanje. Sem toga, upražnjavanjem mnoštva aktivnosti, deca će od svakog talenta razviti po malo, a ničemu se dovoljno neće posvetiti, jer jednostavno za to neće imati dovoljno vremena. Naročito je opasno ako roditelji  insistiraju na perfekciji od rezultata u svakoj oblasti. Međutim, tačno je da neka deca imaju vrlo široka interesovanja i vole da eksperimentišu i isprobavaju se u različitim ulogama, kao što postoje i odrasle „multipraktik“osobe koje jednostavno nisu za jednu ulogu. Opet je važno prepoznati da li se zaista radi o tome i podržati dete, pomoći mu da se dobro organizuje i ipak postavi prioritete-šta mu je od svega toga najvažnije, a šta najmanje važno.Vremenom će se možda iskristalisati šta dete zaista želi, ili će pak razviti više različitih veština, neke u većoj, a druge u manjom meri. Bolje je ako pojedinačne veštine međusobno imaju nekih dodirnih tačaka (npr. muzička škola i folklor), jer time razvoj jedne veštine podstiče razvoj one druge i obrnuto.

Ima dece koja menjaju aktivnosti, pa jedne godine, primera radi, treniraju jedan sport, druge godine se upisuju na drugi. Ako se učestalo dešava, to svakako nosi rizik da se dete ne nauči upornosti i lišava ga iskustva prolaženja kroz razvojne etape u savladavanju veštine od početničkog nivoa do krajnjeg stadijuma.

Neki roditelji misle da deca od školskih obaveza nemaju vremena da se bave vanškolskim aktivnostima, ali to je zabluda. Potvrđeno je da što su aktivnija, deca bolje upravljaju vremenom.To znači da racionalnije koriste vreme za učenje, da bi stigla da se bave onim aktivnostima u kojima uglavnom daleko više uživaju nego u ispunjavanju školskih obaveza.

Dragi roditelji, dozvolite vašoj deci da prošire svoje vidike. Ne dozvolite da im škola bude jedini izvor iskustva i teško breme koje će ih svakodnevno pritiskati. Vanškolske aktivnosti, pored igre koja je neizostavni deo svakog zdravog odrastanja, pružaju priliku svakom detetu da se opusti ,uživa i bude uspešno. Ipak, ne preterujte! Nađite pravu meru, osluškujte svoje dete i napravite dobar izbor aktivnosti, za njega, zajedno sa njim. Šta je još važno? Podržite ga da ne odustane kod prve prepreke.Tako se trenira upornost.Još jedna važna poruka-prilagodite  očekivanja sposobnostima svog deteta-talenti su retki dragulji.Važno je da vaše dete bude srećno i ispunjeno dok se bavi nečim smislenim.