VOJVOĐANSKA HIŽA

Dinamika mog života je vrlo promenljiva. Ponekad  imam dovoljno prostora za sebe i zadovoljenje svih lepih stvari koje duša ište, ali u poslednje dve godine vreme se zgusnulo, pa ne da  dihat. Eto to je, dragi moji, bio razlog mog velikog odsustva sa bloga, tog „elektronskog dvorišta“ u kojem  mi se duša odmara.  Želim nešto lepo da podelim sa vama.

Nedavno me put naneo u jednu staru slovačku kuću. Već na samom ulasku u dvorište posetila sam prijatan miris zabijačke iliti  svinjokolje. U kuću se ulazi sa zadnje strane preko šupe. Ispred ulaznih vrata tri stepenika i eto me u kujni. U njoj tri žene, tri generacije, uredno povezanih marama i čistih kecelja. Najstarija od njih, u crnini, minijaturna baka od preko devedeset leta,  bistrog uma, sedi pored „Smederevca“ i  greje izrađena krsta. Doputovala je iz  drugog sela da makar  fizički podrži porodični ritual zabijačke u domu svoje ćerke, sada nejake starice čije lice svedoči o relativnosti kalendarskih godina. Iza najstarije, dobrodržeće bake, je ložište  seljačke peći. Druga  po  starini seljanka,  oronula ali istrajna, stoji u niši i prži svinjsku džigericu umotanu u plućnu maramicu . Ne da se ta, uprkos bolesti, još  uvek se ona za sve pita u kući, a tako će, čini se, biti dok ne sklopi oči. Najmlađa dama stara četrdeset leta razrokog ali blagog pogleda  poji  majstore  koji pune kobasice i kulenje, zahvatajući svojim maljavim ručerdama vatreno- crveno mleveno meso  iz drvenog korita . Polutke koje tek čekaju na nemilosrdni proces  mlevenja leže u špaliru na belim plahtama duž dugačkog zastakljenog hodnika.“Bože, otkad nismo imali svinjokolju?! A moja ćera bi to baš volela“! , pomislih u sebi. Na zidovima živopisni moleraj. Sve miriše na ono naše što nekad bejaše. Zapravo, neverovatno podseća na moje detinjstvo , na rodnu kuću moje majke u Melencima. Ista , potpuno istovetna arhitektura,  raspored prostorija, seljačka peć u dnevnoj sobi, sa ložišem u kuhinji, moleraj na zidovima, pa čak i šupa na istom mestu iz koje se penje na tavan drvenim merdevinama sa širokim gazištem.  Dugačak zastakljen hodnik koji se za slavlja pretvara u trpezariju. Arhitekrura logična, iznikla iz potreba vojvođanskog seljaka.

Moj deda Emil  je takođe imao goleme, maljave šake kojima je muljao meso za kobasice i ja sam obožavala da čučim pored njega i piljim u njegove ručerde koje je rad istesao, pa da nisu bile rutave, više bi  ličile na neku priključnu mašinu . Snažne ruke seljačke!  Moja baba Zagorka je ložila „Smederevac“, čokanjem, ali i seljačku  peć, kukuruzovinom, i ćesto spremala svojim unucima najdivniji doručak  – krompir sa krvavicom u „pleku“. Njene šake su za razliku od dedinih bile sitne, predisponirane da pripadaju nekoj  gospodični, ali od kućanskih poslova toliko izraubovane da nokte nikada nije morala da seče- turpijao ih je posao. Zato nama unukama nije dozvoljavala da svoje  mnogo prljamo, naročito ne ljuštenjem mladog krompira- to nikako! Izbijalo je iz nje gospodstvo,  iako je živela srećnim seoskim životom sa svojim Emilom. Da, štrikala je brže od štrikaće mašine. Spretne ruke seljačke!

Babine i dedine kuće više nema, ali ostale su ove fotografije koje sam sačinila neposredno pred  rušenje omiljenog mi zdanja. Pored fotografija  kao  nepobitnog svedoka prohujalog vremena, slučajna poseta slovačkoj kući pobudila je u meni živo (ejdetsko ) sećanje na pastoralno detinjstvo. Da, istina je, stara vojvođanska  kuća je sinonim za ušuškanost, toplinu, sitost, sigurnost, smirenost , harmoniju. Blago onom ko je ima, kuću ili hižu , isto je.

PORODIČNA ŠARENICA

Divim se ljudima koji mogu da žive sami, ali zaista!

Kada samo pomislim na mogućnost da ostanem sama, makar i na nekoliko nedelja, podiđu me neki žmarci. Pred očima mi promiču slike situacija u kojima nikako ne bih mogla da se snađem. Kositi travnjak ispred kuće, u dvorištu,  bašti, održavati vatru, pogasiti sve sprave brže od munje, kako ih ne bi spržio grom, zameniti osigurač, voziti automobil, popraviti mikser, očistiti slivnik …

Kada samo pomisli da bi mogao da ostane sam, makar na kratko,  podiđu ga neki žmarci. Oprati sudove, razvrstati veš, skuvati ručak, od dinara napraviti dva, upravljati vremenom, održavati higijenu životnog prostora, okupljati porodicu.

Kada samo pomisli da bi mogla da ostane sama na duže od pola dana, našu Isku spopadnu pundravci. Ne bi znala šta bi sa nepodnošljivom lakoćom slobode.

Kada samo pomislimo šta bismo da nam se Iska duže od dve nedelje zadrži negde u gostima, spopadnu nas neki pundravci. Ne bismo znali šta bismo sa nepodnošljivom količinom  slobodnog vremena.

Mi smo jedan nesavršeni, ali ipak organizam sačinjen od muškog mozga, ženskog srca i detinje razuzdane duše. Izukrštani smo, zaplićemo se, rasplićemo po želji i potrebi, pa nanovo zaplićemo i tako tkamo našu jedinstvenu šarenicu koju ostavljamo u amanet svom detetu, da je nastavi po našoj mustri i mustri  onoga kome će svoje srce dati.

Sarenica

 

 

O, NE, OPET SASTAV O PROLEĆU !

Šta se dešava u glavama dece kada u okviru redovnog školskog plana i programa svake godine pišu sastave na slične  teme:“Kako sam proveo zimski raspust?“, „Kako sam proveo letnji raspust?“ , „Moj najbolji prijatelj“ ,pa opisi četiri godišnja doba…Ne  zna se kome je dosadnije, jal’ deci koja svake naredne godine pišu replike jednom napisanih sastava (svakako, usavršavajući ih pravopisno, gramatički i stilski), jal’ učiteljima koji po ko zna po koji put isčitavaju stereotipne rečenice prepoznatljivog uvoda, a jedna od njih je: „Sedim u sobi i kroz prozor posmatram dolazak  proleća“.

Nastavite sa čitanjem

DVA LICA MOGA LICA

Sve do nedavno nisam  razmišljala o tome da u stvari starim, još od kada sam se rodila.  Sećam kako me je  jedna meni draga otmena gospođa, za koju sam mislila da je besmrtna iako je umrla nakon nekoliko godina,  zaustavila na ulici i  rekla mi:“Upamti, drago dete, sada si najlepša“! Tada sam imala nekih dvadeset šest- sedam godina. Imala sam princes haljinu sa nežno pastelnim cvetnim  dezenom koju mi je sašila  mama. Lice kao od gume, pogled koji seva i privlači tuđe poglede, dugi vrat kao u labudice, strukić kao sapet miderom. Zaista, kada razgleda fotografije iz tog perioda, moja ćerka ne može da veruje da sam to  ja. Iskreno, i ja se zapanjim, ali ne očajavam.  Prvo poluvreme mog života – sazrevanje,  drugo-smežurivanje. Mušmula je izglednija dok je zelena, a slast poprima tek kada sazori u kasnu jesen, pa čak i kada na nju padnu snegovi . Ako mi je za utehu!

Nastavite sa čitanjem

NI TRIVO NI VALENTIN

   Osmog februara, a možda i na Sv.Trifuna, neki bi rekli na Dan zaljubljenih, rođen  je moj pokojni otac, ni Trivo ni Valentin, nego Boško. Pre sedamdeset osam, a možda i sedamdeset devet godina, u selu Pištaline, u okolini  Bosanske Krupe.

 .Zar je  bitan datum, zar je  važna  godina? Vreme se merilo drugačijim aršinima, u nagoveštaju strašnog rata. Deca su se rađala, „valjalo  ih je ljuljati“,  valjalo nahraniiti i sačuvati od bolesti .

   Kad je tata bio mali, zar je važno koliko mali, preležao je tifus. Njih troje dece, od  kojih je  Boško bio najstariji, majka  je spasila  od pogroma- upregla konje i dala se u beg. Krvnici su za  njom jurili i pucali, ali im je ona brzinom munje i snagom orkana  Majke Hrabrosti utekla. Nije bilo muške ruke da upregne konje,  ubiše ga zlikovci  na prevaru!

   Prešli su Unu, preselili se u  lepo sremsko selo Negoslavci koje sada pripada Baranji, a zatim se trajno nastanili u Baču.

          Tri države u jednom ljudskom veku!

 

Boško-go i bos

DECA

Nastavite sa čitanjem