PORODIČNI RITUALI

Ovih dana proslavili smo svetog Arandjela, bez velike tenzije, sa umerenim brojem gostiju, bliske rodbine i prijatelja. Iskreno, ne volim gužvu i buku, „paradu pijanstva i kiča“. Pogubim se u tom metežu. Tada se po pravilu zaboravlja na povod okupljanja, a domaćica nema vremena da se posveti gostima, nego samo obleće tamo-amo, prinosi, odnosi, pirka suđe, ponovo prinosi, odnosi, sve vreme pitajući se da li ce sve proteći u redu, da li će biti dovoljno hrane ,da li će zadovoljiti svačiji ukus? Sva ta opterećujuća pitanja se mogu izbeći ili bar svesti na minimum ako se proslava  oranizuje u najužem  krugu najbliskijih.. Oni nam sigurno neće zameriti ako je supa malo slanija, pečenje prepečeno ili nedopečeno, kolači kupovni ili domaći i tome slično.

Ne bih želela da pomislite kako sam ja protivnik porodičnih rituala. Ni slučajno! Oni su magnet za okupljanje najbliskijih, kako u dobru, tako i u zlu. Rituali nas provode kroz vremenski tunel našeg ličnog i porodičnog života. Može se slobodno reći da je razmak između dva rituala merna jedinica vremena porodice, iako nije matematički precizna. Život se odvija između dva rituala. Rituali oslobađaju nakupljeni stres koji proživljavamo u međuvremenu, daju priliku da se izmirimo sa bližnjima, da se prisetimo koliko su važni ljubav i porodična sloga.

Svi mi imamo potrebu da ovekovečimo porodične proslave, pa pribegavamo njihovom fotografisanju. U eri analognog filma koji je bio ograničen na samo, ako se ne varam, trideset dva snimka, a kvalitet fotografija zavisio od veštine fotografa i laboratorijskih uslova u kojima su se one razvijale, vrlo se štedelo na škljocanju fotoaparatom i trudilo se da se zabeleže najreprezentativniji trenuci nečijeg  ličnog i porodičnog života. Tako nastale fotografije poređane u foto-albume činile su živopisnu retrospektivu porodičnog istorijata. Fotografije, vremenom izbledele,bile su i ostale sjajan  dokument jednog vremena, jedne epohe.

U savremeno doba dominira digitalna fotografija. Sada je digitalni fotoaparat, ili bar mobilni sa opcijom fotografisanja, dostupan skoro svima. Škljoca se svakodnevno, bez povoda i iz čiste dosade ( češće ) i sa povodom (ređe). Fotografije su bagatelisane i više ne služe samo onoj prvobitnoj svrsi- dokumentovanju značajnih životnih trenutaka. Mnoga današnja deca, uključujući i moje, nemaju foto-albume koji se mogu dodirnuti. Njihove fotografije pohranjene su u računarima i razvrstane po folderima. Teško je napraviti izbor onih najzanimljivijih, jer  ih je tušta i tma. Ako se i napravi  neka selekcija i objave se, recimo, na fejsbuku, upada se u drugu zamku. Vremenom se nagomilava mtnoštvo dočeka Novih godina, krsnih slava, dečjih rođendana i ostalih svetkovina.  Sve jedno drugom nalik, samo deca rastu, a mi starimo.

Šta je ono što nepogrešivo ostavlja  živopisni trag u vremenu?  Mislim da su to naša proživljena iskustva kao i sećanja, od najranijeg doba pa do poznih godina, sećanja na nama najmilije, prizore, mirise kojima je odisao naš dom, emocionalnu porodičnu klimu. Ovo se putem običaja,  rituala i mitova  prenosi na nova pokolenja-naš narod bi  jednostavno rekao-s kolena na koleno.

„U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“

 

Razmišljam o svima onima koji nose neko teško breme, a opet se ne predaju, o borcima koji prkose bolesti, invalidnosti i drugim nedaćama koje su ih zadesile. Šta im daje snagu, odakle crpe volju? Verovatno su odustali od pitanja „Zašto je to baš mene moralo da snađe?“ Svako od nas ima svoju vrednost i svrhu postojanja. Svi smo mi samo mali, a tako važan deo Univerzuma i povezani smo u jedinstven sistem. Opraštajmo drugima, ali negujmo i sebe i budimo zahvalni Bogu što postojimo. Ako prihvatimo sebe, razvicemo odbrabeni mehanizam prema zlobnicima koji grade svoje samopouzdanje na tuđoj muci i pričaju unaokolo o njihovim slabostima kao o nekakvoj senzaciji. Nije ih teško razotkriti, iako ponekad glumatanju dušebrižništvo. Neka je i njima Bogu prosto!

FOLDER ZA SEĆANJA

Svaki dan je tako isti, a opet različit od svih prethodnih. Sačinjen je od mnogo malih trenutaka sreće, tuge, uzbuđenja, strepnje, potonuća i uzleta. Svaki peživljeni dan je jedna mala smrt, a svako jutro novo rađanje.

Volim da započnem dan sa telesnim vežbama. Upražnjavam PET TIBETANACA. Pustim neku opuštajuću muziku i snabdem se neophodnom energijom za nastupajući dan, koliko god težak on bio. Ipak, ne vežbam svakodnevno i žao mi je zbog toga. Valjalo bi da poradim na boljoj organizaciji vremena.

Moj posao crpi puno energije. Nije zahvalno  najdirektnije zadirati u tuđe, male živote i nametati pravila ponašanja koja je društvo proglasilo za poželjna. Sigurna sam da svako ima debele razloge za život kakav živi, ali zakon je zakon i služba je služba. Kada se sa posla vratim u svoj skromni dom,  neophodan mi je jedan period od sat-dva  da se resetujem i uđem u nove, meni draže uloge- žene, majke, domaćice, prijateljice, uloge koje sama kreiram. Onda se razmašem i žongliram. Kuvam i pišem; vodeći dete na klavir u kulturni centar u susednoj prostoriji dogovaram gostovanje u TV emisiji; paralelno sa detetom i sama zdušno učim nemački, za zlu ne trebalo; dok se sa mužem konsultujem oko tehnikalija u vezi sa upravljanjem blogom, ja se sa njim nežno svađam i tako održavamo bliskost:)))

Svakog dana iznedrim novi pačvork od doživljaja i aktivnosti. Samo mi je žao što ne mogu sve da ih pohranim u sećanju. Možda bi samo trebalo da otvorim novi folder, odnosno dva foldera, za službene i poslovne doživljaje, što da se mešaju. Moraću da pitam mog muža za savet oko toga. Već osećam da ćemo da se posvađamo  :)))

 

 

„MLADUNCI“ POJMA NEMAJU

Ne znam kako vi, ali ja se živo sećam svoje osnovne škole i znam da mi je najteži bio treći razred. Imala sam muke sa matematikom. Naročito nisam mogla da ukapiram pretvaranje mera- Koliko grama staje u jedan kilogram i koliko centilitara u jedan litar?  Moj tata, odličan matematičar i fizičar, pokušavao je, doduše na hladno inžinjerski, nepedagoški način, da mi objasni sistem, ali nije vredelo  sve dok nisam mentalno sazrela da primim znanje, a tada mi se sve lepo složilo u glavi.

Moja devojčica sada pohađa treći razred,a ja doživljavam deja vu (već viđeno). Možda joj je lakše utoliko što ja nisam tata koji podučava, a nisam ni inžinjer, nego mama- psiholog sa predavačkim iskustvom. Nadam se da je usvojila sistem, ali videćemo kako će da prođe na kontrolnom iz matiša.

Zašto ja tako emotivno preživljavam njene provere znanja? Kako je bilo mojoj majci? Da li sve majke strepe kao ja i da li smo mi, najnovija generacija roditelja, razmazili svoju decu do te mere da mislimo da je njihova škola naša odgovornost?

Pitam se šta bi bilo kada bih, recimo, pustila svoju devojčicu da potpuno samostalno uči, da je samo tu i tamo ovlaš ispitam i kontrolišem da li redovno izrađuje domaće zadatke. Koliko bi bilo štete ( u smislu pada školskog postignuća ), a koliko koristi ( u smislu bržeg osamostaljivanja)?. Ne mogu da procenim taj odnos. Još uvek sam kao ptica  koja kljuka svoje mladunče sa hranom zvanom školsko gradivo- žvakoljim ga, analiziram, odvajam bitno od nebitnog, pravim šeme. Sve mislim da će mi u odluci o pravom vremenu za odvikavanje od „kljukanja“ pomoći moj materinski instinkt, a možda će neke signale da mi pošalje i samo moje „mladunče“.